„Народ који изгуби своје речи, престаје бити народ“

Генерална скупштина УНЕСKО 1999. године прогласила је 21. фебруар за Међународни дан матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у источном Пакистану, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични. Желели су да на тај начин скрену пажњу на значај очувања културне и језичне разноликости широм света.

Република Србија је 2006. године приступила Европској повељи о регионалним или мањинским језицима Савета Европе, у жељи да допринесе заштити и очувању мултикултурализма и вишејезичности у Србији и Европи.

Ратификацијом повеље Србија се обавезала да штити све мањинске језике који се традиционално користе на нашој територији, и мањински језици се користе у образовању, медијима, управним и судским поступцима, економском, друштвеном и културном животу, напомиње Министарство.

Када је у питању српски језик, домаћи лингвисти упозоравају да се он нашао пред све већом најездом енглеског и да је угрожен у мери у којој су то чак и неки светски језици – француски, немачки, италијански.

„Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.“

„Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика.“

„Земље и државе не освајају се само мачевима, већ и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потрао и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ…“

Из завештања Стефана Немање о језику